Mobilni telefon

U opštem ludilu koje je zahvatilo Crnu Goru, a manifestuje se time što i mlado i staro ima mobilni, zahvati taj virus ludila i moju dragu bakicu.
Kupi baba telefon, čuva ga kao oči u glavu. I naravno, stalno me zove, da vidi što činim i kad ću malo doć kod nje. Ja mislim da su sve babe takve, te joj to nikad ne uzimam za zlo.
Uvjek me zove kad joj hitno treba dopuna, ja joj odnesem, objasnim da to što ima 3 eura na računu, ne znači da mora da ga dopuni, al džaba.. Voli ona da ima da zove kad joj treba.
Mada, nije taj mobilni tako loš. Kaže, ako joj uveče slučajno pozli, kako će ustati da nas nazove, a ovako, mobilni joj je pri ruci.
Poruke ne zna da čita, pa uvjek kad vidi pisamce, sve nas redom iz imenika zove (doduše, ima nas desetak), da pita, da li joj je neko od nas poslao poruku. Ako ustanovi da nije, onda nas opet sve redom zove, da vidi ko je najbliže njenoj kući, da svrati da joj pročita tu poruku.
Moj telefon je uvjek do podna isključen, jer ne volim da me uznemiravaju kad spavam. A njoj dan počinje u 7, pa kad ima viška vremena, zivka me.
I tako, ne čujemo se ona i ja par dana, i zovem je da vidim kako je. Ona kao malo ljuta. Ja je pitam što se ne javlja. A ona mene pita:"Zar ti nije rekla ona žena da sam te zvala?"
Ja:" Koja žena?"
Ona:" Ja zovem svako jutro, i jedna fina gospođa mi kaže da se ne možeš javiti, i da nazovem kasnije. Ja joj kažem da mi se javiš, a ti ništa.."
Ja se nasmijah.... U sebi