Šta sam ono htjela reć

Poliklinika-dio Kbc-a sa laboratorijom! Utorak ujutru, gužva a tišina. Svi zabrinuti, izgleda niko ne voli da daje krv!
Par starije gospode, par medicinskih radnika i mi ostali. Drečavo crvene čizme jedne gospođe remete muk! Crveno, kakva ironija! I lebdi, osjeća se, pravi pravcati strah! Ili to samo ja drhtim?!
Par tapkanja u venu, ubod, par sekundi srce mi udara ludo i kraj! Smirujem se i brojim.
Zašto uvijek imam osjećaj da ako ne pričvrstim vatu, ode mi život kroz maleni ubod od igle!? Stiskam to spasonosno parčence i razmišljam-samo da odem ja odavde, a poslije ću lako. Dan ću da osmislim, zvaću .., uradiću. Šta sve ne prolazi kroz glavu kad se uprpaš. Svaki moj bijedni dan mi se čini avanturom! Samo da budem zdravo, samo da je ok! Kako ću sve da uredim, nema gubljena vremena kao dosad, kako sam srećna što nisam bolesna i ne rade mi ovo stalno. Kako volim život!
AAAAAA, zaboravih da vam kažem, rekli su da treba da promijene zdravstvene kartone, biće kao neki super moderni, možda lete!