My, my… but time do fly
When is in another pair of hands
Više od mjeseca... ko bi rekao da ja mogu toliko otić od ljubljene mi sprdnje. Ma dalje od Mjeseca... jer ne znate vi, al' ja sam još među vanzemaljcima. I nemojte se čudit odakle sprdnja, ja sam jednom već objasnila da ja sve svoje postove objavljujem telepatski.
I baš mi je smiješno sve što se događa tamo na našoj maloj planeti, jer se odavde sve vidi... evo, baš sad u Podgorici: ide đevojka, a za njom momak natovaren kesama, a tuda se voza neko dijete u malom džipu i zaleće mu se pravo u koljena... au, odlećeše banane! Vataj pomoranže! Ovi se baš zdravo hrane! Ček, ček... eno mi ga šef! Ćao, šefe! Neću dolazit skoro na posao! Možda kad se vratim, zaposlim ja tebe! Vidi! Eno ga Stoka iznio Stokicu mezimicu na terasu! Sreća te je ljepotu naslijedila od mame! :P
Hahahaha! Sprdači, sve vas vidim!
Nego, vidim i da mi se KACMARIN pantegana opet motao ovuda... žao mi je što nisam bila tu da posvjedočim još jedno u nizu svečanih otezanja papaka uz sve počasti i salve, al' vidim da su ga ovi novi poletarci dostojno ispratili. No, ne boj se sprdnjo, vratiće se naš ljubljeni Kornišon! I opet ćemo imat priliku da ga svečano ispratimo!
A Baba se navukla na pisanje. Nije ni njoj lako, razumite je, hiljade riječi samo od sebe klizi sa vrhova prstiju, a ona, jadna, ne može tu ništa. Počinjem ozbiljno da vjerujem u one starogrčke priče o pjesniku koji nema veze sa onim što piše, jer sva njegova djela... ustvari i nisu njegova. Pisanija... zato sam i završila gdje sam sad.
Now I'm gone... gone... gone...
Aj ostavljam vas sad i ostajem vaša
Baba Jaga
