"U dubini nema iskušenja...

Vođen svojom velikom mišlju da su pametniji ljudi od mene rekli i uradili sve ono što nečemu vrijedi meni ostaje da lupam i radim gluposti i nebuloze...a oni što ni to ne umiju...e ta grupa neka se zamisli koji k**** obitavaju na ovoj sve garavijoj planeti.
Ako bi sad sebe zapitao šta me je navelo da počnem ovakvu priču,uletio bi u neviđeni ćorsokak (ne Garavi) odakle bi mogao izaći samo...zaboravite da sam vam uopšte pominjao ovu rečenicu.
Da li bi bilo možda bolje da na samom početku izvučem siže,ili neku srž same ove priče,baš kao što se izvuče srž iz ribe pa posle može da se jede...e pa tako bi onda i vi mogli čitati ovo bez straha da će vam zaprijeti.Vidite,nisam do sad o tome razmišljao,ali priznajete,jako korisna opcija,je l’ te? Jeste! E pa onda da vam objasnim.Priča,ako se uopšte može nazvati tako zbog samog njenog stila koji više ulazi u neki moderni (sad neka fina rijec + izam) se zasniva na onom standardnom,odnosu između izlagača (u daljem tekstu predajnika) i vas čitaoica (u daljem tekstu prijemnika).Ja kao visokofrekventni predajnik predajem vama ovo umno,da ne bude prepotentno dubokoumno razmišljenje od kojeg niko vjerovatno nikad neće imati konkretne koristi.
A i zašta će vam korist?Koliko stvari dnevno dobijate,plaćate ih,gubite svoje vrijeme a od njih nikakve koristi?Kad već možete da trpite svakodnevnu torturu od raznih oblika predajnika koji ni izbliza nisu slični meni,zašto onda ne bi odvojili i 5 minuta za moj nadahnuti rad...
Eto.A priču,ako ste je očekivali – nećete ni čuti.Zašto?Ništa,dosta je ovo.Plaćate li 3,5 evra za čitanje ovoga?Ne.Morate li da me trpite i vizuelno?Ne.Vratite se na prvu rečenicu ovog teksta i vidite koliko sam bio u pravu...
Zaključio bi na kraju (a vi izvucite siže,kao iz ribe) sa dva stiha koji mi padoše na pamet u noćima besanim,kad je vrijeme išlo unazad a ja ravnomjerno usporeno:
„U dubini nema iskušenja,
vrtlog nam se vije nad sudbinom.“