A dan je počeo baš bezveze.. Zapravo i ne sjećam se dal sam ustao na lijevu ili desnu nogu, ali znam da je bilo izuzetno rano. Još ni svanulo nije bilo kad je moja pojava, sve sa čupavom kosom i zbunjenim pogledom stupila u kupatilo. Ugledao sam, onako u magli, neko poznato lice, ispustio jedan kvazi osmjeh i otpočeo dan.
Dok sam pokušavao razdvojiti javu od sna, šetajući posve malim i neudobnim hodnicima, počeo sam razmišljati o tome šta sam postigao u životu? Imam već 38 godina, nisam ženjen, nemam prebijene pare na računu i naravno - podstanar sam. No, to u istinu i nije toliko bitno. Važno je ŠTA UČINJETI?
Proleće mi tridesetdvije ideje i šest idejica pred očima, no nijedna mi se ne učinje pogodna.. Šta učinjeti.. hmm. Uključih radio. Kao i obično, uključih ga baš kad ne treba - u vrijeme raznih vijesti i vijesnonosnički nastrojenih emisija. Pričahu o nekim tajnim računima, raznoraznim policajcima i naravno Evropskoj Uniji. Divota, dan ko svaki drugi. Jest da smo danas za dan bliži Evropskoj Uniji, ali kakve koristi ja sada imam od toga? Ugasih radio, krenuh ka frižideru, nasuh čašu soka i počeh ga nemilice ispijat. Treći gutljaj soka me zagrnicu, ispustih čašu na pod i odjednom niotkud mi sinu ideja broj tridesetitri!
Užurbano napuštajući novonastali nered za sobom, zgrabih krpu, telefon i najmanje bajatu ediciju Vijesti. Prelistah par stranica i pošto pronađoh ono što tražim, zafrljačih ih u ugao prostorije. Istipkah neke cifre na telefonu, stavih krpu preko njega i saopštih:
ŠŠŠŠŠŠŠ.. BOMBA JE POSTAVLJENA U NLB BANCI KOD MOSTA MILENIJUM.. ŠŠŠŠ... UKOLIKO MI NE UPLATITE 1000 EURA I PONIŠTITE SAV DUG ZA STRUJU U ROKU OD SAT VREMENA.. ŠŠŠŠ.. IMA DA VAS NEMA!
Klap - zadovoljno prekinuh poziv. I sa viškom optimizma se zavalih u fotelju i opet uključih radio.
------------------------------------------
"..iiiiirkooooo! Ajde, ustaj srećo! Spremila ti mama palačinke.. Ajde, ajde ustaj! Moraš na posao - služba zove!".. otvorih jedno oko i ugledah dobro poznatu osobu kako opet nešto grinja na vratima. Zna li ona da mi na zoru nije nidočega.. uh, koliko li je sati. Ustah, pogledah u sat i razderah se:
- ŠTA ME BUDIŠ?! PA TEK JE 10!!
- Znam sine, jeste rano, ali zvao je načelnik. Kaže, imaju nekih problema sa bombama, pa ako nije problem, da danas dođeš ranije na posao.
- UFFF.. A NE NO... uf, dje se prifatih ovako napornog posla - odbrusih i počeh se polako spremat.
- ĐE SI MI ĐELA ONE SLUŽBENE CIPELE?! Vazda li mi ih premiještaš tamo-amo..
- Uglancala sam ti ih i sredila, eno ih na terasu.
- E BOGU FALA, VRIJEME JE VIŠE BILO! Ojdoh ja da vidim što me zovu.. brzo ću nazad. Nemoj komšiluku nudit te palačinke - zalupih vrata i uputih se ka centru bezbijednosti mrmljaljući usput.
A tamo.. ko da je neka žurka. Okupilo se službenika, ne zna im se broj. Moram ovo da ispitam, pomislih i uputih se ka kancelariji komandira.
- Što je ova muka te su svi na posao došli?
- A ćuti, ne pitaj! Neki manijak prijeti da će pola grada da raznese, ako mu ne uplatimo neke ogromne pare i da mu otpišemo dug za struju!
- A kolko traži.. mogli bi skupit nešto..
- Traži 2500 EURA!
- Ihaaa, e teško ćemo to skupit.
- Znam, zato sam tebe imenovao za komandira smjene. Ti si zadužen za ovaj slučaj. Ja moram sad da idem, platili smo termin za mali fudbal, pa da ne propane!
- Ti da igraš fudbal, a ja da rintam? Aj dobro.. ali zapamtiću ti ovo!
Komandir se zlokobno osmjehnu i napusti kancelariju zalupivši vrata. Sad treba da razriješim ovaj problemčić, pa da se ide kući, već je skoro podne. Napravih kviticu sa listom od 10 ljudi koji će sačinjavati radnu grupu, i proslijedih je sekretarici da sazove hitni sastanak. U roku od dva sata, cijelokupna radna grupa je bila oformljena i ja počeh svoje izlaganje:
- Slušajte ovamo. Stvar je veoma ozbiljna. Prije 4 sata se oglasio bombaš samoubica koji prijeti da će da raznese pola grada ako mu ne platimo neke ogromne pare i poništimo dug za struju. Bombu je metnuo u NLB banku, a on se sakrio neđe, nismo još sigurni đe.
- Pa.. ako je bombaš samoubica, zar ne bi trebalo da je u zgradi banke - upita Đuro.
- Ćuti tamo, ti si pripravnik. Šta ti znaš?! Ćuti i uči!
- Koliko para je tražio? - upita Mifko.
- Tražio je 10,000 EURA!
- Uuuuuuuuu! - zaUka radni tim.
- Jeste, kao što vidite, stvar je stvarno ozbiljna i opasna. Ali ja imam plan! Podnijet ćemo nalog trezoru za isplatu tih 10,000 EUR, a ja ću žrtvovati svoj život i lično ih ponijeti bombašu samoubici!
- Ooooooooo! - zaOka radni tim oduševljen mojom hrabrošću.
I taman kad sam počeo da uživam u trenutku, sekretarica upade u kancelariju.
- BILO BI TI BOLJE DA JE VAŽNO!? - zarežah put nje.
- Jeste, druže komandire smjene!
- ŠTA JESTE?
- Jeste, važno je!
- MA GOVORI VIŠE ŠTA JE?
- Pa.. ovaj.. zvao nas je opet onaj sa bombama. Rekao je da je dobio na kladionicu i da nema potrebe da raznosi u vazduh pola grada, tako da obustavlja akciju...
- Aaaaaaaaaaa?! - zaAka radni tim
- ETO GOSPODO, VIDITE SA KAKVIM LJUDIMA JA TREBA DA RADIM?! - zarežah po poslednji put, napustih zgradu i uputih se kući.
