Због безбједности и здравља читалаца дјело је исцјепкано у неколико дјелова.Није препоручљиво читати више од једног дијела дневно.Ако сте одлучили да себи ускратите живот почните одавде: http://www.sprdnja.com/teme/drustvo/441 па наставите са овим испод.Аутор не одговара за последице.
Свака случајност са стварним догађајима је слична.
петак 06:57
Као и сваки пут,пун оптимизма улазим,али се тај оптимизам губи док идем ходником према мјесту ђе ћу чекати вјероватно сат времена.После 2-3 распитивања,погешних објашњења од стране људи добре воље долазим до мог судбоносног шалтера...Без оптимизма наравно.Просут је свуда по ходнику.Мјеркам гужву онако има их масу...Прилазим,видим брдо папира већ стоји испод оног стакла,можда је боље да се распитам како,шта...И питам ја првог човјека до себе,каже да је већ предао,сад чека нисам ни чуо шта.Некако успијевам да се увучем са стране,док ме гомила гледа звјерским погледима и прије него што ћу добити салву псовки и коментара „старих и једвананогестојећих“ излијећем са спасоносном реченицом „Само да питам...“ и успијевам да их умирим,на тренутак.Госпођа са шалтера ме је примијетила (за дивно чудо).Општа тишина,сви гледају у мене.
-Ја само да питам треба ли да се заказује или може одма...
-Заказује се али тек од 9.А можеш да дођеш и у 3.
-Добро,онда ћу доћи у 3,хвала.
Маса је одахнула,нисам узео ничији ред...
Ајде добро,долазим у 3,тад ће вјероватно бити мање гужве а и више ми одговара...изађем напоље и нестанем.
14:46
Никога пред шалтер.Скривена камера,ништа друго.Додуше,сједи једно 7-8 комада баба и ђедова преко пута,али испред,да чека,да се гура са осталима,да гура папире на силу под стакло – нико! Немогуће.Прилазим ближе и први поглед ми даје објашњење те чудне ситуације.Тамо ђе треба да буде нека увијек љубазна и комуникативна,духовита жена нема никога.Ето.Ђе је?Окрећем се,гледам у ове што сједе,не примјећују ме.Покушавам да свој поглед изломим да прође до просторије иза шалтера,отворена су врата али ништа без перископа.Шта да радим без оно што умијем најбоље – да чекам.Тек онда,примијетим да је ту већ неких десетак извјештаја али не видим ниједан упут.Вјероватно они иду на преглед,мени се само заказује,то је поново 30 секунди,нема потребе да га спуштам на остале папире.И тако почне моје шеткање,са једног краја ходника на други.А ово је један од дужих ходника у згради,поносу црногорске медицине.Шеткање је прерасло у пјешачење јер ми је убрзо тај један ходник постао досадан па сам укључио још један и добио стазу на „Г“.То је већ било нешто.На један цијели круг (одем,вратим се) сам трошио неких 2-3 минута што је било доста добро.Успут гледам пролазнике,пацијенте,докторе,чистачице...неки журе,неки се вучу као пребијени,неки се смију,причају гласно,нека беба плаче,тамо даље је неко јако треснуо врата...живописни призори и звукови.Двије госпођице у бијелом пролазе,фине неке даме, „заносних облина“ што се да примијетити иако им „униформе“ и нису атрактивне.Успјеле су да за собом окрену пар још живих и људи у форми,а мој поглед се одма закуцао на ученице са праксе на супротној страни...
Колико времена је прошло уопште?Колико сам само кругова уватио?И даље никога на шалтер.Видим да један човјек чека,док још један прилази.Прилазим и ја,видим да су обојица са упутима,интересује ме шта ће урадити.И знао сам,обојица спуштају упуте на ону хрпу папира.Шта ћу сад,спуштим и ја иако сам дошао прије њих двојице.Поново почињем са шетњом.Ко зна кад ће неко изаћи да види што смо дошли уопште.Вадим телефон,15:44.Добро.Куцам неку глупу поруку и шаљем,да бар мало учиним вријеме занимљивијим.Пролази 5 минута,нема одговора...
Онда коначно у ред долази неко мојих година.Можда мало млађа али спушта папир на мој.Е,зашто сви нису овако једноставни.Враћам се из 158. круга шетње...Поново гледам сат,16:12.Већ се направила завидна гужвица испред.Сједам на слободну столицу,док не дође нека баба па будем морао устати.За дивно чудо,више од пола сата нико не изражава жељу да ме замијени,да се не мучим сједећи сам.Бацим поглед,госпођа се вратила на своје радно мјесто.Коначно.Чита презимена,нека више смијешна,нека мање,понеког нема ту,већину преусмјерава на „Амбуланту 2“,онда једном чичи заказује,поново брдо чудних презимена,неко је заборавио књижицу,човјек иза мене пита кад је ту доктор Нисамгачуовић ... Оћу ли икад ја стићи на ред? После неких...не знам колико минута (изгубио сам појам о времену) онај господин што је упао на моје мјесто долази на ред.Заказује и њему уз неку краћу препирку са женом коју не покушавам ни да слушам,па онда оном другом господину...Обојици за 2 недеље.И ево ме.ЈА!
Гледа тамо у књигу „утисака“,па у упут,па у мене,па у календар...ја за то вријеме анализирам то њено прегледање и већ знам да ће да ми одалами неки војни рок,стварно,има да буде за 3 недеље најмање...
Пише тамо и додаје ми упут,прозива следећег.Узимам га,стварно јој се нећу захваљиват,гледам датум...вадим телефон из џепа,гледам календар...петак...23+26...=49...
Смијем се док излазим оним Г ходником,можда више личим на случај за психијатрију али шта ћу,како да се не насмијем на заказивање за 2 мјесеца.Ништа,мени се ионако не жури али ме баш занима да је нешто озбиљније умро бих док би свануо тај заказани дан.
Излазим напоље и држим руку на чело,смета ми одједном тако јако Сунце...гледам у телефон,стигла порука...читам...хех...сад ми кажеш...
Излазим на улицу.17:26.Скоро 3 сата је прошло.А оно пискарање је трајало...34 секунде.Не више.Обично заказивање.
настваљаће се још дуго...
