Уторак,15:23
-Дом здравља,изволите.
-Добар дан...могу ли да закажем преглед код своје докторице,рекли сте да треба да се закаже преко телефона...
-Може,нема проблема али докторица је заузета ових дана,одговара ли вам у четвртак у 6?
-Добро...(као да имам избора)...може...У 6 после подне?
-Да,да,после подне.Ваше име?
-Мученик Мучениковић...
-Заказано...дођите у четвртак у 18 часова,са овјереном књижицом.
-Хвала пуно.Довиђења.
Љубазна нека госпођа...али ђе тек у четвртак мајку му...умријећу до тад али ајде...
Четвртак,17:53
Улазим на врата те велелепне здравствене установе,фино сређено,елоксирана,није неки велики простор али што би рекли бизнисмени данашњи,мога би ту фин бутик да пане...
Гужве нема,нека госпођа са два ђетета,рачунам да је довела само једно...друго није могла оставит кући...
Иза ње тамо сједи неки постарији чикица,значи 20 минута чекања,све укупно пола сата...Спуштим књижицу на шалтер и завалим се у ону глибаву столицу...
Док ту сједим и чекам,размишљам зашто ли је заказала у 6 кад има двоје испред мене...могла ми је рећи да дођем у 18:30,него ајде,неће ми ништа бити од пола сата.
После пар бацања погледа по свим ћошковима,детаљног одмјеравања ђеце која су се умазала некаквом чоколадицом,чиче који прегледа неке налазе,онако метар ипо одаљених од њега,тражећи свјетлост и љепши угао за читање те докторске умотворине угледам натпис на шалтеру „Пауза“,исписан оном оловком са провидном пластиком,популарном „кладионичарком“ што оставља масне мрље на почетку сваке линије...
Пауза?Пауза???Заказала ми је по сред паузе!Није ни чудо што ови људи чекају...Свашта...
Унутра чујем смијех који прекида устаљени разговор о оном малом Мирјанином што је сад кренуо у школу,па је имала доста трошкова,то су 3 ђака у кућу,како ће ти трошкови са малом платом... „...а баш јуче је пролазила поред мене,звах је на кафу али неће,вели мора до банке да уплати неку рату...“
Онда се чује пар корака,оштар звук,ваљда спушта шољицу од кафе на тацну...преслаже некакве књиге...листање...ваљда ће сад да прозове некога...
„А јеси читала данас у Вијести за оног момка што је убијен у Никшић?“ „Не ја,а што јадна?“ „То ми је од тетке моје комшија...знала сам момка пар пута из виђења...знаш како мо га је жа...“ „А како је убијен?“ „Не знам ти ништа,ту је само кратко писало јер се то синоћ касно десило...мораћу зват тетку да питам...“ „Па оли сад?“ „Ај да завршимо још ово па ћу зовнут касније...знаш какав је то момак био моја Милена...“
Онда чујем клопотање некаквих кломпи по оном мермеру и на шалтер се појављује лице госпође од 30 и неку годину...узима двије књижице са шалтера,у том чича устаје са своје столице,прилази шалтеру и промрмља неко питање од којег само разумијем ријеч „извјештај“,госпођа затвара шалтер и удаљавајући се каже „Сачекајте да се заврши пауза“...
После неких 5 минута шалтер се поново отвара и њен продоран глас цијепа полумртви ходник...Ивановиииииић...
Госпођа устаје и иде према вратима вукући своју ћеркицу за руку док старијем сину каже да је сачека ту...
Фала Богу,почеле су...Онда,чикица поново устаје,прилази шалтеру,покушава да постави исто оно питање од прије...и ништа,шалтер је поново спуштен,овај пут уз образложење да треба да сачека свој ред.Враћа се на своје мјесто мрмљајући нешто поново,није задовољан...
У томе улази још једна госпођа од неких 60-ак година.Чим сам је виђео сјетих се да су такве особе најтеже што се тиче чекања по редовима,никад задовољне,увијек су млађи неваспитани, некултурни, раније то тако није било а увијек упану прије тих млађих, неваспитаних и некултурних...Предаје књижицу,једва сједа на за њу преуску столицу и гледа прво чикицу па мене...скенира баба...
Пролази већ десетак минута и госпођа је и даље унутра.Ништа,ако сам на нешто навикао,то је на чекање у здравственим установама и онда храбрим сам себе подсјећајући се на случајеве кад сам чекао по пар сати...Отварају се врата са шкрипом и госпођа излази,само што сад не вуче она ћеркицу него она њу.Одлазе до шалтера,дају неке папире.Онда прозива чичу,он устаје,долази до шалтера и коначно поставља оно питање од прије.Поново не успијевам да га разумијем до краја али се излгеда интересује да ли у КБЦ може да заврши то што му пише на папиру,ђе тачно да иде...Госпођа са шалтера му објашњава неких 20-ак секунди и он се захвањује и одлази.Оде.Човјек је чекао сат времена да би поставио питање ђе би госпођа здравствени радник потрошила 40 секунди у најспоријем случају да га је одма саслушала.Ваљда сам сад ја.Устајем,крећем према шалтеру али...одакле баба већ ту?Она већ нешто прича са госпођом,окреће се према мени и каже „Само да ми нешто напише“ и улази.Остадох сам у ходнику.Ајде добро баба.Знам ја ваше писање.Поново она иста столица.Не,нећу да сједим,устајем и шеткам около.Нема шансе да ћу више неког пуштит.Ово се стално дешава,стално неке бабе које ће „сад за минут да заврше“.Па и ја би за минут!Имам осјећај да вријеме не мрда.Баба је унутра 4-5 минута а чини ми се да је ушла прије пола сата.Гледам на телефон – 19:17! Ееееееј,ође сам већ скоро сат ипо! А само ће упут да ми да,тачно знам.То је минут.Прави минут,док избројиш до 60.
Отварају се врата,баба се једва излвачи отуд,вријеме је било.Идем одма тамо,не чекајући прозивање.
-Добар дан...
-Добар дан,каже докторица преврћући неке листове... –Изволи сједи.
Ја сједам,и без њеног питања почињем своје кратко излагање,двије реченице.Она и даље не гледајући у мене узима блок,пише нешто,преписује број са књижице,печатира и даје ми...
-Ево ти упут,можеш сјутра да одеш,то ти је у болницу на Крушевац,најбоље ти је да одеш ујутру око 7.
-Хвала...Узимам онај упут и излазим,стављам на шалтер.Оне госпође нема ниђе.Вјероватно јој је почела пауза.Али ево је,после „само“ 3-4 минута долази,узима онај упут.Враће ми га и понавља да то требам да завршим на Крушевац.
-Хвала,већ сам обавијештен...
Коначно излазим,не знам да ли више љут што чекам сат ипо за обични упут или срећан што сам коначно завршио ово.Гледам на телефон – 19:28.Сат ипо.Обични упут.
настављаће се...
