ČUNOVI I ČIZME

Brašno je spremno, na suvom je i sigurnom. Biće hleba. Zalihe ajvara su solidne. Ne fali ni pelena za najmlađe Crnogorce. Flaširane vode ima, Bogu fala, koliko nam god grlo ište. Ribarskim čizmama je skočila cijena, ali šta da se radi – moraju i prodavci od nečega živjet’. Solidarna vlast širi ruke, zovući u svoj topli zagrljaj ojađene i izmučene glasače.
Dio Crne Gore je pred potopom, ali za nas je to šala – pred većim smo mi silama, nego što je vodena, izvojevali pobjede.
Ne može se, kažu, protiv više sile. Nismo mi nekakvo tamo indijansko pleme pa da umijemo prizivati ili odzivati kišu. Mi smo oni koje iznenadi snijeg zimi. Mi smo oni koje čudi kad je 40 stepeni ljeti. Mi smo oni koji ne znaju šta je nasip. Mi nikad za preventivu čuli nismo.
Mi čekamo da se pojavi zgodni Mugi u crno-žutim čizmama i kaže nam da ne paničimo, da nije alarmantno i da pazimo da ne nestane struja. Mi smo oni koji čekamo da nas vladari spasu pošasti, kao što smo navikli. Mi nismo sami. Mi se ne možemo udaviti.
I kad sve prestane, zahvalićemo im se. Jer, oni su oni koji donose sunce. Oni su oni koji vraćaju turiste u brda. Oni su oni čija misteriozna pisma vraćaju u život. Oni su oni kojima se saginjemo. Oni su oni koji odvajaju od usta da bi nama dali. Oni su oni koji nesebično uplaćuju svoje ušteđevine da bismo mi dobili otpremnine. Oni su oni zahvaljujući kojima je uopšte moguće živjeti. Oni su oni čije su čizme i čunovi drukčiji od drugih...