Setao se jednom davno, jos u 19 vijek, kad je on zivio, i ziv bio, pa se mogao setat, i razmisljat o setnji, a ko li bi drugi do Davorin Jenko. Kao sto znate svi, skoro, ili bar neko od vas, on vam je ovaj te je himnu komponovao Boze pravde, inace slovenac iz postene, vec masu koljena unazad, porodice Davorina iz Kranja.
Setao se on, (a ovom pricom hocu da pokazem nastanak himne, a za koju je njegova setnja od sustinske i srzno_kljucno_enormno_velike vaznosti), jel kroz BG, onako po sredini grada, po sredini dana.
Krenuo negdje.
Pet kilometara levo od njega desavao se drugi dio price. Naime bratanica mog cukun_cukun_djeda bijese krenula na Adu ,na kupanje, pa krenula tramvajem. Elem, tada na svetu bijahu i postojahu samo 3 tramvaja. Jedan u Muzeju nauke u Solt lejk sitiju,u drzavi Juta,USA. Drugi u Hamburgu u Njemackoj i treci, jos uvek tada u izgradnji, u selu Boljesestra, u Bratnozicima ( od tog se projekta odustalo marta 2003, posle trocasovne sjednice vijeca staraca istoimenog sela, a zbog nedostatka zive radne snage).
Bratanica mog cukun_cukun_djeda bijese veoma pametno čeljade te na vreme uviđe da tramvaja nece biti toga dana ( lazna je verzija ove price u kojoj se tvrdi da je nedostatak strujnih zica inače karakterističnih za trmvaje, u tome pomogao mojoj bratanici moga cukun_cukun_djeda) te odluci pjeske ici ka Adi.
Dan bijase lep, ljetnji, topao i sparan, sto je potpuno nebitno, jer bi se isto ovo zbilo i da su ruke opadale od hladnoće, sem sto moja bratanica mog cukun_cukun_djeda ne bi isla na Adu i nista se od ovog sto sledi ne bi desilo.
Usput ona vidje tezgu sa voćem. Bijase tu manga, ananasa, limuna , grejfuta, ašaija i pomorandži. I upravo se jedna velika pomorandža ispod njenih ruku okotrlja. Ista , gore vec pomenuta velika pomorandža , u daljem tekstu samo pomorandža, dođe do ispred nekih kocija i preplasi konje.
Kocijas omalen i šklempav po skoro celoj povrsini levog uveta, se trže i obali jedan omaji dio hleba kojeg držaše u rukama i spremaše pojesti. Veci dio na svu sreću njegovu ostade u njegovoj ruci, i on nastavi ka sjadištu UN-a (*) gdje se bijaše i uputio.
Taj dio hleba spazi jedan, crni, inteligentni mačak, koji odluči da taj dio hleba ne pojede odmah, već da ga uloži i umnoži, na taj način što će napraviti oko njega zamku. Naime sasvim logično jer u to vrijeme bijaše više gladnih miševa nego što je danas, a mačak kao što već rekoh, bijaše uman i snalažljiv mačor. On se sakri i stade čekati.
Do tog omanjeg dijela hleba dopuza , pola sata kasnije neki , sivi dosta neugledni, pacov. Mačak vidje da će proći bolje nego što je mislio, pa najednom skoči ka pacovu. E da vidiš nesreće, iskoči tačno ispred Davorina Jenka, i preko ulice potrča po pacova.
Davorin , zaboravih napomenut bijaše sujevjeran, pa mu presjede šetnja te se vrati doma. Tamo mu bijaše dosadno,stade blejat, pa šarat očima po sobi, klečat,duvat u trsku , te naposletku stade komponovati i nastade tog popodneva Bože pravde.
ETO.
UN - sjediste ujedinjenih nadničara.
