Kad si mali - mislis da ces dovijeka biti u drustvu svojih prijatelja. Ali, kako godine idu, rasipa se staro drustvo, do duse dolaze novi ... ali sve to nije onako iskreno ko nekad.
E, ovo je bio srcecepjuci uvod za sledecu pricu :
Nase drustvo je puno puncato druzenja. Svako se sa svakim druzi. Ljudi prosto obozavaju da idu jedni kod drugih, da izlaze u kafane i kafice da se srecu i upoznaju novo drustvo, da prave slave, rodjendane, ... ma sve zivo smisljaju kako bi se druzili.
Ali, paradoks je u tome, sto vecina posle toga prica o onima koji su otisli - svasta. ljubaznost prsti na sve strane, svi se smiju, sve je super, a iza ledja ... opleti brale. I naravno svi to znaju - i dalje se druze !?
Iskreno - ne podnosim druzenja koja traju duze od 30 minuta - i to sa posebno odabranim osobama, koje mogu prebrojat na prste jedne ruke. Mrzim druzenje, mrzim drustvo, mrzim sve te seljacke fore i foliranja.
Zato - sam sam sebi najbolji prijatelj (naravno uz moju najuzu porodicu). To je jedino druzenje koje mogu da upraznjavam danima, godinama, stoljecima ... i to me jedino ispunjava. Zato, ako me slucajno i vidite u nekom kaficu - po srijedi je samo pormjena lokacije druzenja mene i mog drustva.
Ajde sad - mrste svi ! Svi ste mi mrzni i odvratni i ne mogu vas gledat vise !
